Објашњено је проблем Сената америчке демократије

مسئلن کي ختم ڪرڻ جي لاء اسان جو اوزار آزمايو

Огроман — и све већи — извор пристрасности у политичком систему.

Студенти се окупљају испред зграде Капитола у Вашингтону, среда, 14. марта 2018. Ученици су изашли из школе да протестују против насиља ватреним оружјем у највећој демонстрацији студентског активизма до сада која је настала као одговор на прошломесечни масакр 1.

Митинг испред зграде Капитола САД 14. марта 2018. Ученици су изашли из школе у ​​знак протеста због насиља.

Андрев Харник/АП

Демократе имају проблем у Сенату, и то не само у смислу да републиканци тренутно имају већину или да су изгледи да се то промени 2020. релативно мали. Проблем је у томе што су шансе да се то икада промени мање него што се генерално сматра.

Подаци за напредак , прогресивни труст мозгова и организација за заступање, покушава да подигне аларм у вези са овим питањем. У новом меморандуму, суоснивач Колин Меколиф пише да је Сенат непоправљива институција то је пристрасно 3 процентна поена у корист ГОП-а и систематски потенцира интересе небелих Американаца.

Наравно, чињеница да Сенат даје додатну тежину интересима људи који живе у државама са малом популацијом није новост. То је недемократски, неегалитарни принцип који је намерно унесен у Сенат од његовог почетка. Оно што је ново је да су промене у америчком животу учиниле његову несразмерност још последичнијом.

Кључно питање је раса. Како су САД постале разноврсније, та разноликост се неравномерно ширила широм земље. Није немогуће да држава буде и мала и разнолика (Хаваји) или чак мала и јако урбанизована (Рходе Исланд), али државе са нижом популацијом имају тенденцију да буду беље, руралније и мање образоване од просека. Резултат је систем расизма путем посредника који претеже интересе и мишљења белих гласача над интересима и мишљењима црних, латиноамеричких и азијских гласача.

Растућа поларизација гласања белаца дуж линија густине становништва и нивоа образовања такође је појачала некада скромну партијску искривљеност Сената, чинећи чак и најпопуларније промене здравствене заштите или политике минималних плата изузетно тешким.

Резултат је растући проблем који напредњаци имају мало или уопште стварних идеја за поправљање.

Све већа искривљеност Сената

Давне 1790. године у Вирџинији је живело око 748.000 људи — од којих је скоро 40 одсто било у ропству. Најмања држава Делавер имала је 59.000 становника, од којих је око 3 одсто било у ропству.

Највећа држава је, другим речима, била око 12,6 пута већа од најмање државе, а међу слободним људима тај однос је био још мањи.

Данас је најмања држава Вајоминг, а држава Вашингтон има око 12,6 пута више становника. Наравно, Вашингтон није највећа држава. Заиста, није ни нарочито близу - 12 држава је веће. Илиноис има 22 пута више од становништва Вајоминга. Тексас је скоро 50 пута већи (и брзо расте). А Калифорнија је запањујућих 68 пута већа.

То су огромне неједнакости са којима треба живети јер су у суштини ствар историјског случаја. Не само да је компромис из Конектиката који је дефинисао представљање у Сенату тврдоглав план који није одражавао никакав јасан већи принцип, границе самих држава нису биле нацртане на начин на који су данас из неког посебно далековидог разлога.

Да је Калифорнија подељена на државе величине Масачусетса, лако би могло да буде 15 или 16 засебних ентитета — сваки са око четири пута већом популацијом од Вајоминга — уместо тренутне неусклађености. Када су тренутно велике државе попут Тексаса, Илиноиса, Флориде и Калифорније примљене у Унију, њихова популација није била нарочито велика и није постојала посебна намера да се смањи њихова тежина.

Од пописа становништва САД из 1860. године, на пример, Тексас и Калифорнија су имали мање становника од Мејна, а Вермонт је био већи од Минесоте или чак Флориде.

У међувремену, током већег дела америчке историје, учешће не-белаца у политичком процесу било је тако драматично потиснуто да расна искривљеност Сената није била проблем. У савременим САД то није случај - велика америчка и растућа небела мањина ужива, у теорији, једнака права држављанства. Али данашњи Сенат у већој мери представља беле бираче и значајно мање представља оне који нису белци.

Графикон демографског састава пондерисане сенатом Подаци за напредак

Имајте на уму да је ово супротно од пристрасности Сената према малим државама која служи за исправљање неке врсте потенцијалне тираније већинског проблема. Недовољно заступљене групе у процесу Сената су потенцијално рањиве мањинске популације којима је можда потребна заштита. Чак иу егалитарном систему, белци би били јасна већина гласачке популације, при чему би белци који нису завршили факултет чинили највећи гласачки блок. А са страначким преференцијама белог бирачког тела које су све више поларизоване по образовним и урбаним/руралним линијама, то даје Сенату оштрију и оштрију страначку искривљеност.

Искривљеност Сената је сада велика ствар за пристрасност

Диспропорционалност Сената је дуго била важна у америчкој политици. Али то све донедавно није било важно на посебно партијски начин. Прекомерна заступљеност сеоских бирача манифестовала се углавном у двопартијској подршци стварима као што су субвенције за пољопривреду, накнада за универзалну услугу која се наплаћује за телефонске рачуне, Ессентиал Аир Сервице и други релативно мали начини на које савезна влада брине о руралним интересима.

Али прелазак белих бирача из радничке класе у републикански табор повећао је скалу нагиба.

Још 2016. демократе су освојиле 51,1 одсто двостраначких гласова за председника. Али они су добили само 49,6 одсто двопартијског удела у Пенсилванији, држави преломне тачке у Елецторал Цоллегеу. Изборни колегијум је велика ствар, поготово што се чини да јесте пристрасан у Трампову корист и иде у 2020 , али знамо да се пристрасност Елецторал Цоллегеа повремено окреће док различите државе средње величине замењују улоге као преломне тачке (то је фаворизовала демократе тек 2012).

Можда није изненађујуће, дакле, да су намерно поремећени округи Представничког дома фаворизовали Трампа чак и више него Изборни колеџ. Али природни герримандер Сената био је још екстремнији.

Подаци за напредак

Та страначка искривљеност се појавила тако брзо да је понекад у искушењу да се одбаци — демократе су држале већину у Сенату од 2007. до 2014. на основу јаких резултата 2006. и 2008. Али гласови белаца који нису факултетски образовани се померају удесно нагло, чак и када се читава земља диверзификовала, што значи да је партизанска искривљеност постала знатно већа последњих година.

Подаци за напредак

Такође је вредно нагласити да иако је тренутна већина ГОП-а у Сенату новијег датума, она је такође изграђена на изузетно танкој изборној бази. Републикански кандидати су 2014. освојили 52 одсто гласова и добили девет места у Сенату. Две године касније, демократе су освојиле 54 одсто гласова и само два посланичка места. А 2018. године, чак и ако занемарите трку у Калифорнији (где су оба кандидата били демократе јер ниједан републиканац није прошао довољно добро у првом кругу да се квалификује у други круг), демократе су освојиле 54 одсто гласова и изгубљен два седишта.

Уместо да растућа разноликост земље нуди излаз из овог окова, она само подвлачи чињеницу да ће и погрешна разлика вероватно расти, при чему ће удео белаца који нису факултетски образовани у кључним дрзавама средњег запада остати виши од националног просека.

Подаци за напредак

Ово је велики проблем за демократе у Електорском колегијуму 2020. године, али дугорочно могу очекивати да ће се однос снага тамо променити јер велике државе попут Тексаса и Џорџије постају свинг државе које носе огромне изборне награде. У Сенату, међутим, то ни изблиза не може да надокнади померање удесно не само у кључним државама које се мењају на Средњозападном изборном колеџу, већ и у оближњој Минесоти, као и мањим, супербелим државама као што су Њу Хемпшир и Мејн.

И једноставно не постоји очигледно решење унутар граница постојеће уставне политике.

Проблем без јасног решења

Идеја о којој се највише расправља је да се Дистрикту Колумбија додели државност, стварајући тако нову државу са великом популацијом не-белих и огромну партијску наклоност према демократама.

Идеја има неке значајне заслуге, иако као што Меколифов меморандум „Подаци за напредак“ истиче, тешко да може да отклони расну пристрасност Сената. Заиста, то заправо служи за додатно разводњавање гласачке моћи латиноамеричке популације док истовремено повећава скромну превелику заступљеност белих дипломаца.

Иако би пријем ДЦ-а у државност смањио недовољну заступљеност црнаца у Сенату, то би такође повећало моћ белих дипломаца. Подаци за напредак

Одлазак даље и претварање Порторика у државу такође помаже у решавању тог проблема, иако само делимично. Такође поставља вишегодишња питања о томе да ли Порториканци желе државност , жеља која је много јаснија у случају ДЦ-а.

Поред додавања држава, Подаци за напредак позивају на неизборне облике активизма у борби против неправедне политике коју је донела влада која је била осмишљена да фаворизује један сегмент бирачког тела на рачун свих осталих. Научни центар једноставно тражи од промишљених људи да учествују у напорима да се делегитимизира постојећа поставка, тврдећи да свако ко покуша да одбрани Сенат као институцију мора да објасни зашто његове наводне заслуге оправдавају зашто би глас беле особе требало да има већу тежину него глас обојене особе.

У пракси, међутим, стварање нових држава би захтевало да демократе прво освоје већину у Сенату. А то значи озбиљно размишљати о географској искривљености јавног мњења.

Нико не воли да му се говори да треба да смање своје политичке амбиције како би испунили циничну изборну рачуницу. Али не можете да избаците политику из политике, а вођење рачуна о јавном мњењу део је сваке разумне стратегије за победу на изборима.

Међутим, део онога што отежава суочавање са тренутном ситуацијом јесте да је једна ствар да изабрани званичници избегавају обавезе које су очигледно непопуларне (попут истополних бракова 2006.). Друга је ствар потпуно избегавати позиције које су заправо популарне, али једноставно не играју добро на искривљеном изборном терену. Ипак, остаје чињеница да генерално конзервативни ставови руралних белаца – посебно о темама везаним за имиграцију и контролу оружја – добијају претерану моћ у изборном процесу.

Једини одржив начин да се почне са сузбијањем те преувеличане моћи је да се удовољи тим ставовима како би се победили на изборима неопходним за реформу система.